Ђе је зрно клицу заметнуло,
онде нека и плодом почине.
је ли инстинкт ал’ духовни вођа,
Овде људско запире познање!
Вук на овцу своје право има
ка тиранин на слаба човјека.
Ал’ тирањству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!
Ако сабљу пољубиш крваву
и запловиш у ноћне валове,
сљедује ти праху светковање.
Жрец Европе с светога амвона
хули, пљује на олтар Азије;
ломи тешки топуз азијатски
свете куле под сјен распјатија.
Крв праведна дими на олтаре,
ћивоти се у прах развијаше.
Земља стење, а небеса ћуте…
Луна и крст, два страшна симбола -
њихово је на гробнице царство.
Сљедоват им ријеком крвавом
у лађици грдна страданија,
то је бити једно или друго.
Али хула на свештени ћивот
који га је млијеком одранио -
то ми прса у тартар претвара.
Чвор не треба на праву младику;
што ће луна на крст страданија,
што л’ бијела сунцу на зјеницу?
Вјеро права, кукавна сићото!
Страшно племе, доклен ћеш спавати?
Неки један, то је ка ниједан,
нако да је више мученија.
Вражја сила одсвуд оклопила;
да је игђе брата у свијету
да пожали, ка да би помога.
Помрчина надa мном царује,
мјесец ми је сунце застумио.
Ух, што мислим, куд сам запливао?
Младо жито, навијај класове,
прије рока дошла ти је жетва.
Дивне жертве видим на гомиле
пред олтаром цркве и племена;
чујем лелек ђе горе пролама.
Треба служит части и имену.
Нека буде борба непрестана,
нека буде што бити не може -
нек ад прождре, покоси сатана!
На гробљу ће изнићи цвијеће
за далеко неко покољење.